Mein kampf

Čitav svet je bolnica, ko to shvati na vreme ima šanse da ostane zdrav. U savremenom Beogradu, pisac Kramberger – koji baš po svemu odgovara bi(bli)ografskim detaljima samog Basare – leži u bolnici (discus chernia!) sa Aprcovićem, “najduhovnijim čovekom koga je upoznao” sa zdravim kao dren Drempetićem, špiclovom, slugom i patriotom opće prakse koji naprosto odbija da se iseli iz bolnice, i nizom drugih likova iz galerije basarističkih prikaza. Bolesni, samim tim i prilično nemoćni ljudi idealne su žrtve svake represije i svakog sumanutog eksperimenta; Basara razložno bira bolnicu za ambijent svoje priče, nameran da govoreći naizgled o onom “unutra” priča o onome “napolju”, to jest o andersonovskoj Bolnici Srbija. Mein Kampfispisan bernhardovski/albaharijevski, sav u jednom jedinom pasusu, i ta je tekstualna gustina posve odgovarajuća tmastom piščevom izrazu, prepoznatljivoj mešavini ironijske opservativnosti i kritičke energije, koja je najubojitija onda kada duhovitost preteže nad besom. Svetislav Basara ispisuje svoj Mein Kampf kao svojevrsnu protivknjigu “slavnijoj” prethodnici, a sve to ne bi li se razračunao sa korenima ne nemačkog, nego srpskog fašizma, tog ubajaćenog poluproizvoda iz retorti naših nedoučenih seoskih đilkoša i palanačkih suklata. TEOFIL PANČIĆ Basara je napisao naizgled veselu knjigu koja na duhovit i njemu svojstven način govori o nama. VLADIMIR ARSENIĆ Ipak, glavne mete romana su sveopšta duhovna beda koja se izdaje za naše bogatstvo, moralna niskost preobražena u sveopštu veličinu, glupost okrunjena kao lukavstvo ispodprosečnih, potmula mržnja na sve maskirana kao čovekoljublje. Basarin roman nije napisan za kulturne delatnike, političke i parapolitičke dvorjane, akademske pametnjakoviće i medijske stražare prosečnosti već za one koji nisu još izgubili smisao za dostojanstvo, makar i pod baruštinom u koju smo svi zajedno bačeni. Humor, apsurd i paradoks otuda deluju kao proplanci vedrine za lečenje jednog odavno bolesnog društva. NOVICA MILIĆ